Докле више? Питање на које никако да се добије ваљани одговор. И после више од две деценије неколико новинарских и медијских удружења поново жари и пали медијском сценом, и по неписаном правило увек штитећи ситне, сопствене интересе.

Поново  је неколико њих  (НУНС,НДНВ, АНЕМ  и Асоцијација Локал прес) повукло своје представнике из комисија Министарства културе и информисања за оцењивање медијских пројеката због, како наводе, именовања „великог броја компромитованих медијских и парамедијских радника, из фантомских или власти блиских удружења у конкурсне комисије“.

Како је то могуће кад су у комисијама Министартва ове године из УНС-а, НУНС-а  и Локал преса именована по два члана, из НДНВ-а Асоцијације медија и АНЕМ-а по један члан. Простим сабирањем долазимо до броја 9 „њихових“ чланова  у односу на 7 из осталих медијских удружења. То је, још увек, по свим правилима већина, ако се не варамо.

И опет се позивају на репрезентативност. Шта је репрезентативност било ког, па и новинарског удружења? Ко и како утврђује репрезентативност и на основу ког закона или било ког другог нормативног акта?

Ова удружења су изразила сумњу у „квалификације и добре намере стручној јавности потпуно непознатих особа које је Министарство културе именовало у комисије као медијске стручњаке“.

Ко то себи даје за право да оцењује нечију стручност, а нарочито када знамо да у том њиховом друштву има итекако оних чија је стручност и формално и суштински под великим знаком питања?

О раду „наших“ чланова у комисијама врло радо желимо, аргументовано да полемишемо, али само са стручнијима од нас, уз посредовање Мисије ОЕБС у Србији задуженој за медије, никако са квази стучњацима путем медија. Такође, желимо да отворимо аргументовану расправу о раду свих комисија у претходне три године, онда када сми ми били дискриминисани, а када су комисије биле састављене искључиво од чланова удружења која се сада буне.

Они стално наглашавају да су неки добили или нису добили финансијска средства али медији, а не пројекти. Њима је очигледно важнија форма од суштине. Овде је , господо реч о пројектном суфинансирању. Упорно избегавате да нападнете или оспорите квалитет пројекта који се суфинансирањем подржава. Медиј може да буде и мали и велики, а пројекат може да буде добро или лоше образложен. То је све.

За нас је битно да се законска процедура и сви критеријуми предвиђени сетом медијских закона и Уредбом о пројектном суфинансирању доследно примењују, а не да се цела јавност замара произвољним, често међусобно супростављеним тумачењима ових удружења у зависности од тога кад им и како одговара.

Узгред, наша удуржења су настала из нужде, због нагомиланог незадовољства начином рада и тиме како су наше интересе заступала ова удружења, нарочито у периоду доношења сета медијских закона и њихове имплементације.

Уколико се не сећају, подсећамо, већина њихових, разочараних чланова су сада наши чланови.

Очигледно, треба да их подсетимо и њих и стучну јавност да су управо они учествовали у креирању поменутих закона и уредби, као и критеријума вредновања предлога пројеката и формирања конкурсних комисија на које се данас жале и које оспоравају.

Ми смо и тада и сада против таквих законских решења али док год она не буду промењена ми ћемо их доследно поштовати и радити у складу са њима. Навикли смо на отвореност и искреност. Њихов манир тајних састанчења са којекаквим стручњацима и донаторима, нама није својсвен.

И још једном deja vu (дежа ви) … кад се нешто њима не свиђа- руши! Наравно, јер они имају од чега да живе до наредног притиска, а ми мали и без страних донација можемо само да се надамо да ће, уколико им ово прође,  и следеће године трава у Србији бити зелене боје.